Samoniklo voće

U poređenju sa gajenim, samoniklo voće ima niz prednosti.

Samoniklo voće raste u slobodnoj prirodi bez neposrednog uticaja čoveka. Ono nije zalivano, zaprašivano hemikalijama, đubreno mineralnim đubrivima i sl., tako da je samoniklo voće znatno vrednije i sa higjenskog i sa prehrambenog aspekta.

Samonikle voćke su i biološki vrednije, otpornije i manje ugrožene od prouzrokovača bolesti i štetočina, a plodovi su mu bogatiji bioaktivnim sastojcima, jer se razvijaju u optimalnim prirodnim uslovima.

Samonikle voćke sadrže više vitamina, minerala, enzima i to u količinama koje ljudskom organizmu najbolje odgovaraju.

Utvrđeno je da mineralna đubriva koja se koriste kod gajenih kultura indirektno (ugrađujući se u plodove) štetno deluju na ljudski organizam, pre svega nitritima, jer njihovim termičkim preobražajem u hrani i varenjem u organizmu transformišu se u nitrozamine-kancerogene materije.

Samoniklo voće sadrži i dosta mineralnih materija naročito kalijuma, kalcijuma, fosfora, gvožđa, magnezijuma i mangana. Svi ovi minerali imaju važnu ulogu u metabolizmu, jer omogućavaju razne složene hemijske reakcije u organizmu koje imaju veliki biološki značaj.

Mineralne materije neutralizuju razne otrove, kao sto su kiseline koje nastaju pri unutrašnjoj razmeni materija.

Postoje beli, crveni i crni plodovi, koji se razlikuju uglavnom po boji i aromi. Bele dudinje su vrlo slatke, veoma „vodene”. Uopšte ne sadrže voćne kiseline te se mogu upotrebiti za zaslađivanje - kolača, pita, sokova od drugog voća. Crvene i crne dudinje imaju prijatniju slast, nešto su čvršće i manje tečne.

Dudinje su odličan izvor vitamina C, na 100 grama sadrže 61 % dnevnih potreba organizma. Sadrže takođe i dosta vitamina A, beta-karotina (provitamina A) i vitamina E. Ovo sočno voće je i odličan izvor gvožđa, što je redak slučaj među bobičastim voćem (na 100g sadrže 21% dnevnih potreba organizma), što je odlično za one koji imaju problema sa anemijom. Dobar su izvor kalijuma, mangana i magnezijuma, i zbog toga povoljno utiču na krvni pritisak i srčani ritam. Dudinje sadrže polifenolski flavonoid resveratrol, koji ima zaštitnu ulogu od kardiovaskularnih oboljenja i moždanog udara, jer svojim dejstvom smanjuje delovanje hormona angiotenzina (koji steže krvne sudove), a istovremeno povećava proizvodnju azot-oksida, koji je vazodilatator (širi krvne sudove).

Ovi izvrsni plodovi sadrže i velike količine fenolnih fitohemikalija koje se nazivaju antocijani. Naučna proučavanja pokazuju da antocijani igraju zaštitnu ulogu protiv razvoja raka, usporavaju procese starenja, ublažavaju upalne procese i gode nervima.

Dudinje takođe sadrže i zeaksantin, važan karotinoid koji se apsorbuje direktno u mrežnjaču štiteći je od zamućenja.
U narodnoj medicini sirup od dudinja se koristi za snižavanje povišene temperature, a u kombinaciji s trešnjom koristi se kod upale krajnika, želučanih tegoba i šećerne bolesti.

Sirup od dudinja se tradicionalno se koristi i za ublažavanje tegoba kod čira na  želucu i dvanaestopalačnom crevu. Odvar od dudove kore je nekada korišćen kao laksativ i lek od crevnih parazita.

Plodovi sazrevaju od početka juna do kraja jula.

Okrugla varijanta divlje šljive koja džiklja gde god pljucneš košticu. Verovatno upravo zbog te lakoće nicanja, dženarika u nas više ima status korova nego voća. To je nepravedno i nerazumno, i to želimo da ispravimo.

Ljudi zaboravljaju koliko je dženarika (zvana još i ringlov ili šljivciga) bila značajna u svačijem detinjstvu. Mnogoj gradskoj deci dženarika bude jedini susret sa voćem na grani. Dok su trešnje najčešće nečije, te je njihovo branje povezano sa rizicima, dženarike su uvek ničije i možeš da ih brstiš bez ograničenja; one prosto pripadaju onome ko ih prvi obere. Dženarike su dečja radost i pamtimo ih kao besplatnu slast kojom počinje letnji raspust.

Pored toga, dženarika je zaista ukusno i sočno voće, koje uvek dobro rodi. Izdašna je u raznim agregatnim stanjima: kao sirov plod, kao sok, džem, voćni sirup, materijal za kolač... Ko voli, može rakiju da peče, a u Francuskoj prave i liker od "mirabelle". Kod nas iz nekog razloga ljudi vrlo slabo haju za preradu tog divnog voća.

Nije dženarika radost samo za stomak, ona daje i najbolju ladovinu. Mnoge improvizovane klupice za ispijanje piva sa društvom, na pauzi ili pod stare dane, nimalo slučajno su pozicionirane ispod guste krošnje dženarike. Dženarika leti daje debeo lad za ekipu.

Ali nije "mirabelle" samo boginja leta. Proleće je takođe njeno doba, kad se brda i doline Srbije zabele od dženarike u cvatu. Svi oni školski sastavi o proleću koje obuče prirodi svečanu belu haljinu inspirisani su u velikoj meri prisustvom dženarike u pejzažima dečje svesti. Mnogoj gradskoj deci dženarika bude jedini susret sa pčelama koje obleću voćku u cvatu.

Dženarika je savršeno prilagođena životnoj zajednici sa ljudima, računajući upravo na decu kao raznosače semena. Ona lako i rado raste unutar i po rubovima gradskih naselja i urbanih celina, kao i seoskih i poljoprivrednih oblasti; ima je svuda gde ima neko ko seda u lad, i gde neka deca pljuckaju koštice. Zato i uzimamo dženariku kao simbol našeg interesovanja za oblasti na dodirnoj tački civilizacije i divljine.

Dženarika nije ničija, ona je naša.

Trnjina (Prunus spinosa) ponekad i nazivana trnula, trnavka, trn, crni trn, divlja šljiva, mačja šljiva, je sitna crna bobica, oporog ukusa. Jestiva je za ljude ali kad se jede steže usne kao stipsa.

Biljka je žbunasta i bodljikava. Raste u gotovo celoj Evropi i delovima severne Afrike. Stablo ima vek do oko 40 godina. Visine je između jednog i pet metara a u retkim slučajevima, i do 6 m visine. Raste na zapuštenim i neobrađenim površinama a često je ima i kraj puteva. Obično je vrlo gusta, pa je divljač često koristi za svoju zaštitu. U proleće u ataru prva cveta lepim, belim cvetom a da još ni lišća nema na granama.

Cvetovi i plod trnjine su lekoviti i koriste se u vidu čaja ili pekmeza za smirivanje tegoba nastalih manjkom kiselina ali i za smirivanje grčeva i dijareje.

Ako vas muče grčevi u crevima i želucu, želite da pročistite krv, ili ojačate organizam, iskoristite lekovite osobine pomalo zaboravljene trnjine. Beli cvetovi i bobičasti, tamnoplavi plodovi ovog grma (Prunus spinosa) koriste se za bolji apetit, u slučaju osipa na koži, rastvaraju sluz kod katara i pospešuju mokrenje.

U 2 dl vrele vode sipajte 5 g osušenih cvetova trnjine i pijte 1 šolju na dan.

Džem od trnjina

Za smirivanje tegoba nastalih zbog manjka kiseline koristi se džem od trnjine, jer pojačaava apetit, ubrzava varenje i izlučivanje želudačnog soka.

Džem se sprema na sledeći način:

Oprati 2 kg plodova, preliti hladnom vodom i ostaviti da odstoji preko noći. Ujutru trnjine ocediti i preliti ih mešavinom vina (po mogućstvu domaćeg) i vode (da ogreznu) i kuvati da omekšaju. Zatim plodove propasirati i u tu smešu umešati 50 g šećera i nastaviti sa kuvanjem na tihoj vatri josš 20-25 minuta, dok se masa ne zgusne. Vruć džem uliti u zagrejane sterilisane tegle i zatvoriti. Uzimati 2-3 puta dnevno po 1 kašiku između obroka.

Sok od trnjina

3kg trnjina obariti u 3l vode. Propasirati kroz sitnu cediljku. Propasirano vratiti u lonac, dodati vode do 7l i 750g šećera. Kad se prokuva vruć sok sipati u staklene flaše i umotati u ćebe. Ostaviti dok se ne ohladi.

Gvozdeno vino od trnjina

U balon od 10l nasuti oko 5kg trnjina i doliti vodu do vrha. Promućkati svaki dan, 7-10 dana. Procediti kroz gazu, dodati konzervans i sipati u flaše pa ih hermetički zatvoriti.

Šipurak